Besplatno zavirite u priručnik:

Ceo život sam razumela druge, a sebe ne. Kako da razumem sebe?

Mi na razne načine potvrđujemo svoju vrednost. Jedan od tih načina je i odluka da su nam potrebe drugih uvek ispred sopstvenih. Ukoliko dovoljno dugo to radimo, zaboravimo koje su naše potrebe. Iz našeg perfekcionizma, najjednostavnije rečeno, ide prisilna rečenica: Vrediš dokle god si tu za druge. I onda se nekad desi da smo sve razumeli, da tog dana više nemamo kome da pružimo razumevanje, ili naprosto da smo se umorili od toga i kreću pitanja:

A šta je sa mnom? Ko će mene da razume? Da li i ja sam sebe razumem? Šta ja želim?

I to postane vrlo zbunjujuće, jer se mnogo vremena nismo pitali to. To je čest slučaj, recimo sa decom, koja su, po proceni roditelja, bila dovoljno starija od braće i sestara, da su mogli da im izigravaju roditelje.

Uloga Spasioca samo zvuči lepo, ali uopšte nije, jer se ta igra obično završi u Žrtvi. Ja sam tu za sve (Spasilac), ali ko je tu za mene (Žrtva).

Ako izigravamo Spasioca, treba da osvestimo to i da prestanemo to da radimo, jer to ne dokazuje našu vrednost. Vredim samo ako sam tu za druge je uverenje, i to veoma loše po nas. Vredim uvek je istina. 

Kako se osloboditi straha od neizvesnosti?

Osobu koja se muči sa anksioznošću obično karakterišu dve stvari, a to su potreba za kontrolom i perfekcionizam.

Sećam se da sam ranije često govorio sebi: E sad sam sve porešavao, namestio kako treba, od ovog trenutka će sve da ide kako sam zamislio.

Ono što danas čitam iz ove rečenice su upravo potreba za kontrolom i perfekcionizam. 

Potreba za kontrolom, jer sam, očigledno, bio uveren da je sve pod mojom kontrolom, što nije istina. Ovim ne kažem da treba da pustimo životu da nam se dešava, nezavisno od nas. Ne, treba da držimo pod kontrolom ono što je do nas, ali i da budemo svesni da na naš život utiču i spoljni faktori, koji nisu pod našom kontrolom i da je to okej, jer je život jedna velika adaptacija na situacije. U tome leži lepota rada na sebi, u mogućnosti da se adaptiramo na promene, jer će promena nesumnjivo biti.

Što se tiče perfekcionizma, iz moje rečenice čitam da mora sve da ide kako sam zamislio, inače ne vredim i kriviću sebe ako stvari ne budu išle onako kao sam zamislio. 

Malo dublji rad me je naveo na razmišljanje – A šta bi bilo kada bi mi život bio izvestan? Kada bih ovog trenutka znao kako će izgledati svaki trenutak do kraja mog života? Shvatio sam da bi to bilo jako dosadno, pogotovo uzevši u obzir moju kreativnu prirodu. Dokaz za to je i ovaj ebook koji upravo čitate. Mesec dana pre njegovog nastanka uopšte nisam znao da ću ga pisati. Njegov nastanak je nastao upravo iz mog i vašeg zasićenja onim što postoji, što je izvesno.

Bilo je vreme za promenu, jer, kao što znate, jedino je promena konstantna i to i jeste uzbudljivo, jer u neizvesnoti leži lepota života, ona nas poziva da napuštamo zonu komfora kada dođe vreme za to.

Danas ne govorim sebi da će sve biti kao što sam zamislio, već jednu mnogo moćniju rečenicu:

Šta god da se desi, snaći ću se!

Kako postaviti granice, a ne osećati krivicu?

Nastavljamo sa razbijanjem iluzija, a nova je ta da je neophodno da uživamo u svemu što radimo. Ja nisam upoznao osobu koja uživa u postavljanju granica. Granice se postavljaju iz neophodnosti sopstvene zaštite. Isto kao što imate kapiju da ne bi mogao svako da vam uđe u dvorište kako hoće, tako nam je, sa nekim ljudima, potrebna i kapija za našu energiju.

Najviše poteškoća sa postavljanjem granica imaju pipl plizeri, odnosno ljudi koji su navikli da ugađaju svima, što je i bio jedan od drajvera koji ih je odveo u anksioznost. Evo, na primer, ja sam među tim ljudima. Problem je, ne samo što mi naviknemo sebe da ugađamo drugima, već naviknemo i druge da im ugađamo.

Onog momenta kada shvatamo gde nas to vodi, donosimo odluku da ćemo da prestanemo to da radimo, a jedan od alata za to jeste upravo postavljanje granica. Ali, gle čuda, ljudi kojima smo tolike godine ugađali, nisu baš presrećni zbog toga što to više ne želimo da radimo. Neki od njih nas nazovu i samoživcima, da samo mislimo na sebe, itd. Ono što oni tada rade jeste napad kao odbrambeni mehanizam. Jer da ne napadaju, mogli bi da se adekvatno suoče sa gubitkom, i da to izraze kroz tugu. 

A zašto to neće uraditi? Ovde postaje zanimljivo. Neće to uraditi, jer ni mi ne ugađamo baš svima. Najviše ugađamo onima koje gledamo kao autoritete, za čijom potvrdom vapimo. A takvi ljudi, neretko imaju drugi drajver, a on se zove budi jak, što znači da, suočeni sa gubitkom, neće izraziti autentično osećanje tuge, već će nam šta…? Tako je, nabijati krivicu zbog toga. U skladu sa našom istorijom krivljenja sebe, intrapsihičkog procesa kritičkog roditelja i deteta, mi ćemo tu krivicu i osetiti. Drugim rečima, potvrdićemo da je ta krivica u redu, jer i sami to sebi radimo. Sami sebe nesvesno krivimo, jer smo tako naučili.

Sad na scenu stupa ukrštanje transakcija. “Žao mi je što tako misliš.” Ova rečenica ide iz odraslog, jer vama jeste zaista žao što misli o vama nešto što nije istina. U isto vreme ga razumete (ali ne opravdavate, jer svako ima kontrolu nad svojim rečima) jer odjednom gubi nešto na šta je navikao.

Postavljanje granica je uvek neprijatno, ali vremenom postane manje neprijatno.

Kako se menjaju uverenja?

Mi svi živimo svoja uverenja, i iako i ja verovatno nekad kažem da su neka uverenja pogrešna ili toksična, činjenica je da su nam sva uverenja, u nekom momentu života, bila od koristi.

Problem nastaje kada nastavljamo da živimo u nekom uverenju koje nam više ne donosi ništa dobro. Zašto to radimo? Pa zato što nismo svesni toga. Jer da smo svesni, logično, ne bismo to radili.

Zašto teško sami prepoznajemo uverenja koja nam više nisu korisna?

Zato što jako teško možemo sebe da sagledamo objektivno.

Zato se uverenja najbrže menjaju na savetovanju/psihoterapiji, jer savetniku/psihoterapeutu nepristrasnost obezbeđuje objektivnost, empatija obezbeđuje podržavajuću atmosferu, a stručno znanje mogućnost da postavi prava pitanja. 

Vredim samo ako… su najštetnija uverenja po nas, jer su direktno vezana za našu vrednost, a teško ih je održati. Teško je stalno ugađati drugima, a mi živimo uverenje Vredim samo ako ugađam drugima. Teško je svakog dana, tokom čitave godine, brisati svaki milimetar prašine, a mi živimo uverenje Vredim samo ako je kuća besprekorno čista.

Prvi korak i jeste ono što vi doživljavate dok prolazite ovaj ebook, a naziva se osvešćivanje. Nakon osvešćivanja ide nova odluka koja kaže Ma vredim uvek, ne ugađam više nikome! Ili Baš me briga više za prašinu, neću da mi ovako prolazi život!

I tako poletni, sutra nastavite da ugađate drugima i brišete prašinu.

Zašto, pitate se? Pa osvestili smo, doneli novu odluku, zašto opet radim isto?

Zato što ste to radili 10, 20, 30, možda i 50 godina! Zar ste mislili da će stara uverenja da se predaju bez borbe? Naravno da neće. Nova uverenja moraju dugo da se potvrđuju kako bi u potpunosti zamenila stara. Nekome će za to biti dovoljan ovaj ebook, nekome neće, ali svi ste u redu, vredite čak i ako ne primenite nova uverenja za 5 dana. Iskreno, nisam ni upoznao osobu koja je to uspela.

Ali ne zaboravite jednu stvar: Istrajnost dovrši što želja započne.

Kako biti u ovde i sada?

Dok razmišljam o ovom pitanju, setio sam se mora 2019. godine. Septembar, nema gužve, tadašnja devojka, a sadašnja žena i ja došli na preko potreban odmor. Dok stojim u vodi, razmišljam: 

Kad se vratimo, nastaviću da pišem knjigu, uradiću još to, to i to, biće to super!

I onda me pogodi… “Druže, ti si na moru trenutno, a razmišljaš šta ćeš da radiš kad se sa mora vratiš? Ovde ćeš biti narednih 10 dana, i umesto da uživaš, ti provodiš vreme razmišljajući o jedanaestom, dvanaestom, zašto to radiš?”

Radim, zato što nisam u trenutku. Nisam u ovde i sada. Već u nekom budućem trenutku, koji će se verovatno dogoditi, ali mogao bi i da se ne dogodi. I ovo ne mislim na patetičan način, već sasvim realan. Stalno negde žurimo, trčimo, da postignemo ovo, da uradimo ovo, samo još ovo, samo još ovo… A život zaista jeste skup trenutaka. I dok vam ovo pišem, onaj trenutak iz prošle rečenice je prošao, sada je ovo novi trenutak koji će isto tako proći i treba da živimo u trenutku, slažem se. ALI KAKO?

Jeste, osvestio sam već septembra 2019. godine to i doneo odluku da ću da se vraćam u sada i ovde svaki put kada primetim da nisam skoncentrisan na trenutak. U tome su mi pomagale banalne stvari, tipa da kad god odlutam, kažem sebi koji je datum, koliko je sati, gde se nalazim i šta tačno radim. Možda zvuči glupo, ali zaista mi je pomagalo. Doduše, do tog nivoa sam stigao u rasponu od godinu dana, jer 2018. godine nema šanse da bih to mogao. Zašto to kažem, znate iz moje knjige “Od anksioznosti do slobode”, ako ste čitali. Ako niste, a želite, pišite mi na zorantubic@zorantubic.com 

Danas još lakše ostajem u ovde i sada, nego 2019. godine, jer sam osvestio još nešto važno u međuvremenu. Čitajući TA literaturu sam otkrio da sam Skoro tip 2. Šta to znači? Ukratko, Sizif koji gura kamen i dogura ga do vrha planine, ali tada otkrije da to nije vrh planine i da ima viši od toga i kreće da osvoji i taj vrh. Naravno kad stigne do tog vrha, pogađate, ima novi. I tako beskonačno. Drugim rečima, uverio sam sebe da čovek stalno mora da ima neki cilj i čim ga ispuni, da krene na sledeći. Prevedeno na slučaj mora 2019. godine, koliko god glupo zvučalo, ovo je istina. Cilj je bio otići na more. Otišao sam. Šta sad?

E to osvešćivanje Skoro tipa 2 mi je bilo od ogromnog značaja da preispitam koliko mi to uverenje koristi. Pa i ne baš. Odlučio sam da ne moram baš u svakom trenutku imati neki cilj i da je dozvoljeno nekad ne raditi baš ništa. 

Da sumiramo, kada je u pitanju produktivnost, ja nisam imao problem da budem u ovde i sada, ali jesam kada je u pitanju odmor, te sam na tome radio, da dozvolim sebi da odmaram. 

Polazeći od mog primera, preispitajte gde vam to beže misli i ne dozvoljavaju da budete u ovde i sada. Budite iskreni prema sebi i rešite taj problem, šta god on bio.

Sve je rešivo!

A razmislite i o sjajnoj rečenici Ekarta Tola, malo ću parafrazirati, neće zameriti:

U ovom trenutku, vi nemate nijedan problem. Svi vaši problemi se nalaze ili u prošlosti ili u budućnosti.