– Šta ima, Zoki?
– Ne znam, baš se osećam iscrpljeno, premoren sam. Non-stop nešto, baš mi treba odmor, jako sam umoran!
Ovako je započeo razgovor sa mojom savetnicom, a onda sam u narednih 5 minuta još 8 puta rekao da sam umoran. Prešli smo moju strukturu dana, nigde nismo mogli da nađemo potvrdu da je ono što govorim istina.
– Ako nisam umoran, šta mi je onda?
– Meni ovo liči na nezadovoljstvo.
Uh, kakav udarac. Pa kako smem da budem nezadovoljan, sada imam sve što želim, zar ne?
Ali to je bila istina. Bio sam nezadovoljan. Našao sam i koji su bili razlozi za to.
Jedan je taj što sam previše zagazio u racionalizaciju. Ničega se ne plašim, sve rešavam, sve prebacujem u ovde i sada. Potpuno odraslo razmišljanje. Ali ako je potpuno odraslo razmišljanje, tu nema mesta za dečiji deo mene. Isključio sam ga. Bio sam nezadovoljan jer je dete u meni potpuno zanemareno.
Drugi razlog za nezadovoljstvo je bila moja uljuljkanost. Ono što je ranije bila moja zona rasta, postalo je moja zona komfora. Da bih opet prešao u zonu rasta, morao sam nešto da uradim. A lakše mi je bilo da ne uradim. I to me je činilo nezadovoljnim. To opet možemo povezati sa detetom u meni, čija se kreativnost nije koristila.
Svoje nezadovoljstvo sam rešio tako što sam oslobodio svoje dete, pustio mu da se igra. Dozvolio sebi da je okej da ne budem u svakom momentu odrasli, da mogu da spustim gard malo.
A zonu komfora sam rešio tako što sam konačno seo i krenuo da pišem “Utišaj unutrašnjeg kritičara”.
Da bismo rešili neki problem, prvo je potrebno da sebi priznamo da ga imamo.