Pre nekoliko godina, pomogao mi je jedan čovek. Taj čovek mi je tada rekao nešto čega ću se setiti u pravom trenutku. Taj čovek nije bio vidovit, mada mi je i dalje teško da poverujem u to. Ne znam ko ga je poslao, i zašto mi je baš to rekao, ali i danas sam mu zahvalan na tome. Da vas ne zbunjujem više, vraćam se na početak.
2015. je godina. Nisam na mestu na kom sam mislio da ću biti. Dve godine pre te sam diplomirao, a godinu pre sam odbranio i master rad. Položeni ispiti u roku i sa visokim ocenama su me obmanuli da će se firme otimati za mene. Sa velikim samopouzdanjem sam počeo da šaljem svoj CV. Međutim, to isto sampouzdanje je počelo da pada u narednom periodu. Nema odgovora. Firme se ipak ne otimaju za mene. Nisam ništa posebno i niko me ne želi.
Nema odgovora.
Ništa u životu neću napraviti.
Nema odgovora.
Slaću ih i dalje samo zbog griže savesti, ali već znam da me niko neće zvati.
Vaš CV je smešten u bazu podataka, trenutno nemamo otvorenih pozicija.
U prevodu, neće me nikad zvati, samo im je žao da mi napišu tako direktno.
Nema odgovora.
Totalni promašaj. Zašto sam uopšte upisivao fakultet? Mogao sam biti neki zanatlija.
2015. je godina. Nisam na mestu na kom sam mislio da ću biti, a ako me iskreno pitate, nisam ni znao gde sam želeo biti, ali siguran sam da nisam želeo biti u dragstoru i raditi treću smenu. “Vidi ga intelektualac, radi za kasom, za to ti nije trebao fakultet.” Udarci spolja, udarci iznutra. Tamo sam i video i čuo sve i svašta. Mnogo sam i naučio, najiskrenije. Recimo, jedan od radnika iz gradske čistoće, koji je redovno svraćao, naučio me je kako se pravilno čisti. Tamo sam naučio i neke od životnih veština, kad je mudro da prećutim, a kada treba da reagujem. Drugim rečima, tamo sam prošao još jedan fakultet. Upijao sam mudrosti gradskih taksista i slučajnih prolaznika.
Međutim, jedna rečenica koju sam čuo mi je ostala urezana. Bio je jedan od onih dana kada sam sažaljevao sebe kako sam zaslužio da bolje prođem u životu. Iako ništa nisam rekao, to mi se na licu videlo. Ušao je čovek, kupio zeleni orbit i dva kinder buena i rekao mi “Samo lagano, dobri dani za tebe tek dolaze. Tako sam i ja na početku radio po radnjama, a vidi me sad.” I video sam ga. Video sam ga i spolja i iznutra, lepo obučen, ali još važnije, lep iznutra. Nasmejan, i to autentično nasmejan, a zadovoljstvo? Uh, zadovoljstvo je isijavalo iz njega.
A onda mi je namignuo i bacio jedan kinder bueno i izašao. Ja sam ostao u mestu da stojim još neko vreme, zatečen zbog situacije koja se upravo desila. Nikad ga više nisam video u životu.
Ali kada bih ga video, kupio bih mu kutiju kinder buena i rekao bih mu da je 2022. godina i da su ti dani stigli. Ko je bio taj čovek? Anđeo čuvar? Predviđać budućnosti?
Ne. To je bio čovek koji je video kako jedan nepoznat mladi čovek pati. To je bio čovek koji je u meni video nešto za šta sam ja postao slep. To je bio čovek koji je odlučio sve to da mi kaže iako me ne poznaje.
Postoje ljudi koji u nas veruju više nego mi sami. Hajde da ih se setimo danas i da im se zahvalimo na tome. A ako, kao ja, nemate sreće da ponovo sretnete tu osobu, obećajte da ćete više da verujete u sebe.
Ako vam se svideo ovaj tekst, pročitajte i druge moje tekstove na ovom linku.