Veliki sam protivnik teorije da anksioznost ne postoji i da je ljudima koji govore sebi da su anksiozni, u stvari dosadno. I s vremena na vreme ljude podsetim na taj moj stav. Poslednji put kada sam to uradio, dobio sam pitanje:
Kako onda objašnjavate anksioznost kada deca porastu? Dok su bili mali, stalno sam bila u frci, nisam imala vremena ni da razmišljam ni da spavam.
Odgovorio sam ono u šta čvrsto verujem:
Frka je samo distrakcija za anksioznost. Kad frka prođe, anksioznosti ako ima, pojaviće se. Ako je nema, neće se pojaviti. Ne možete biti 24/7 u frci kako biste prekrili anksioznost. (*Napomena: Ne govorimo o zdravoj anksioznosti, već preplavljujućoj.)
I to je tačno. I to mi je padalo na pamet. A može biti kad se višegodišnji stres nakupio da je onda eksplodiralo. Da li stvarno verujete kada se anksioznost jednom reši da je to zauvek?
Da, apsolutno verujem. Jer naučimo da se ponašamo na način na koji ne dozvoljavamo sebi da akumuliramo stres. Naučimo da ne moramo da trpimo itd…
